Департман Екоурбанизам



Отварањем ове www-странице у другој деценији 21. века приоритет је да се у Србији афирмише "3Д" визија и улога ЕКОУРБАНИСТИЧКОГ И ПРОСТОРНОГ ПЛАНИРАЊА, које се као стручно-научна дисциплина од својих зачетака након прве и друге индустријске револуције покретало, полако уздизало и врло споро развијало кроз новију друштвено-културну, градитељско-урбану историју током 20. века.

У 19. веку неограничена производња постала је сама себи циљ, међутим крајем 20. и на почетку 21. века доминира неограничена моћ технолошке ере, која је још више продубила друштвени неред и повећала неједнакости у социјалној и економској сфери. То је изазвало разне проблеме у планирању и изградњи градова и насеља, што је индуковало увођење разних "2Д" теорија које су у другој половини 20. века идеализовале слике о граду на принципима хијерархије потреба. Оне су потом условиле хијерархију физичких структура које су чиниле градску агломерацију, и такве идеализоване "2Д" слике задржале су се све до данас. Наравно, приоритет је био на социјалним потребама које су се сводиле на обезбеђивање "крова над главом", што је за последицу подстакло и афирмисало приоритете, а кроз то и претежну доминацију високо и ниско грађених структура у односу на значај, потребу и стварно могуће присуство пејзажно-урбаних структура у урбаносрединском пребивалишту или боравишту.

Такав приступ доминирао је нарочито након Другог светског рата, јер су многи градови били разрушени. На тај начин, решавање социјалних проблема у другој половини 20. века поново има приоритет. Дакако, у фази стварања приоритета успостављена хијерархија потреба није била заснована на принципима екореципроцитета између високо, ниско и пејзажно грађених физичких ("3Д") структура. Чак се и увођење интегративног урбанистичког и просторног планирања 70-тих година 20. века свело на неодрживу комбинаторику "2Д" и "3Д" урбанистичких доктрина.

Такав концепт и контекст урбанистичког планирања афирмисао се у европским земљама, па је као такав усвојен и имплементиран у Србији. Међутим, ефикасност локалне самоуправе у планирању простора, изградњи и уређењу насеља или урбаносрединског пребивалишта у Србији и другде, не зависи само од регулативе која регулише ту област, већ и од других квалитативних решења у законима и подзаконским акатима с којима је у непосредној вези њихов рад и деловање. То се нарочито односи на планирање и управљање урбаним и регионалним простором и развојем насеља у условима евидентних климатских промена на локалном и гобалном нивоу.

У том оквиру утицајне су и друштвено-економске и техничко-технолшке промене, а поготово неодрживо комбиновање "2Д" и "3Д" урбанистичких доктрина и термионологије, које се кроз "2Д" едукацију и законску регулативу штетно рефлектују на просторни и урбани концепт екоурбанистичког или одрживог планирања и развоја урбаносрединског пребивалишта или насеља. Зато локалне самоуправе, планери и урбанисти имају велику одговорност у сфери стратегије планирања и управљања простором која се нужно заснива на одрживом екореципроцитету између социјалних потреба, високо, ниско и пејзажно грађених структура, али и рационалном коришћењу ресурса и заштити животне средине.

Међутим, због оскудности расположивог простора, нагомиланих негативних ефеката развоја, нерационалне експлоатације земљишних ресурса, потребнo је напуштање неодрживих "2Д" доктрина, чимe сe нужно елиминишу њима својствене и неодрживе псеудоурбане активности у урбаносрединском пребивалишту као ужем и животносрединском станишту као ширем животном оквиру.

Први запаженији наговештаји или боље рећи охрабрења у том смислу стижу од Боери студија из Милана пo чијим прojeктимa сe од 2011. године у Милану увелико граде два солитера под називом "вертикална шума" ("bosco verticale"). У сваком од ових солитера предвиђено је око 10.000 м2 за вертикалне вртове. Тако у овим инспиративно изазовним и специфичним солитерима станују људи и вртни пејзаж, што значи да свака стамбена јединица има свој врт.

Наравно, поново се у медијима неутемељено пише о некаквом "2Д" озелењавању, иако је реч о озбиљном интегративном пројекту, чије је асоцијативно упориште сагледиво и посредно везујуће за Семирамидине вртове ("висеће вртове"), а они сигурно нису ни планирани, ни пројектовани, ни грађени као "2Д" зелене површине. У овом случају, чак се може говорити и о разрађеном пројекту Корбизјеових вертикала, које су првобитно ослободиле део земљишта за паркове и где су први пут планирани и грађени кровни вртови. Корбизје на почетку 20. века очито није имао решење за вертикалне вртове, зато је то на прагу друге деценије 21. века ефикасно решио Студио за пројектовање Стефана Боериа из Милана.

На крају, одрживост овог пројекта утемељена је на првом озбиљнијем стручно-научном покушају, који кроз такав систем градње солитера са вертикалним вртовима настоји да се у будућности што пре и за свагда успостави толико важан, духовно, психоплошки, социјално, функционално и естетски оплемењен вртно-амбијентални угођај за становнике и друге кориснике урбаносрединског простора, али и толико недостајући екореципроцитет између високо, ниско и пејзажно грађених структура у урбаносрединском пребивалишту или боравишту. Дакако, када су у питању постојеће високо грађене структуре, у том смислу као квалитативна допуна, могу допринети и вертикални вртови француског ботаничара Карла Бланка из Париза који још увек нису у довољној мери заступљени и афирмисани у градовима широм света.

Ипак, на разним нивоима самоуправа, такве добре намере увелико угрожава узакоњена "2Д" урбанистичка терминологија, спекулативни "2Д-патенти" који су на "2Д" зконским основама неодрживо уграђени у планско-урбанистичку документацију, затим моћни инвеститорски урбанизам и надмоћна корпоратократија, чији профитерски интереси игноришу и ремете смисао урбаног континуитета, одрживог планирања, екореципроцитета, опстанка, развоја и управљања простором и добрима. Њихова похлепа за максимизацијом профита без обзира на последице, вешто, и може се рећи чак закулисно у односу на неедуковане грађане када је у питању читање легенди у планско-урбанистичким документима, суптилно или коруптивно подстиче, намеће, уводи и афирмише мимикријске спекулативно-урбанистичке "2Д-патенте" који доприносе псеудоурбанизацији простора, што само провоцира катаклизмичну "тачку преокрета" и пут без повратка.

То говори да модерна архитектура још није створила боље градове, а урбано планирање нашло се у лавиринту спекулативне и неодрживе комбинаторике "2Д" и "3Д" регулативе запостављајући креативну акцију, док се просторно планирање изгубило у теоретском истраживању, па је и разматрање целине проблема такорећи напуштено.

Исто тако, ове изнете чињенице говоре да планери и урбанисти лавирајући између струке и политике, као да нису још схватили да постоје, да произлазе и да се умножавају проблеми из неодрживе комбинаторике "2Д" и "3Д" регулативе, планирања и управљања простором, или им је у процесу планирања најлакше да игноришу ту чињеницу волшебно удовољавајући спекулативним интересима корумпираних моћника!?

Из овог контекста, није тешко препознати да транзиција ипак није једини узрок и проблем. Обзиром да све више имамо болесне градове, умножене и штетне ефекте негативног еколошког наслеђа и стаклене баште због којих све више испаштамо, видљиво је да корени и узроци проблема у земљама са и без транзиције на локалном и глобалном нивоу, увелико произлазе из спекулативне и неодрживе "2Д" регулативе, и тако узакоњене "2Д" терминологије и последичне псеудоурбанизације у области планирања и управљања урбаним и регионалним простором.

Значи, пошасти спекулативних "2Д" "патената" и последичне псеудоурбане активности немају упориште у себи самима. Уз већ наведено, ради се о знатно дубљим узроцима и неодрживим разлозима који дефинитивно произлазе из универзитетског школовања младих генерација у Србији и њеном непосредном и ширем окружењу, које се у другој половини 20. века заснива на волшебно акредитованим "2Д" програмима едукације у тој области.

Тако на пр. само у случају планирања, пројектовања, изградње и управљања пејзажно-урбаним структурама недвосмислено се потире њихова трећа димензија, због чега је и уврежен неодрживи квастручни патент по којем је "3Д"="2Д" и обратно. Затим, још увек се бавимо планирањем квазистручних и неодрживих "2Д" тзв. зелених површина као антиситема, уместо планирањем, пројектовањем и изградњом егзактног и једино могућег и одрживог "3Д" система пејзажно-урбаних структура, објеката и артефаката на принципима одрживог екореципроцитета.

Ове чињенице сасвим довољно показују да се настали проблеми негативног еколошког наслеђа не могу решити истим начином мишљења који их је створио. Зато је потребна преосмишљена академска едукација, стручно-научна доследност, хришћанска култура и мудрост у односу на значај богомданог животносрединског станишта, које ће довести до "тачке заокрета" или преображаја, односно овде изложеног и уствари преумљеног деловања као шанси за одрживи опит живота у новом, тј. знатно квалитетнијем, струкотворнијем, градотворнијем, животворнијем и хуманијем урбаносрединском пребивалишту.

Урбано и регионално планирање, а тиме и пејзажна архитектура већ дуго се налази у лавиринту спекулативне и неодрживе комбинаторике "2Д" и "3Д" доктрина, терминологије, едукације, регулативе и управљања простором и према Добривоју Тошковићу (2006) данас се налазимо на прелазу између "2Д" и "3Д" планирања и управљања простором.

Ту и јесте проблем, јер последично су узакоњени мимикријски и спекулативни "2Д-патенти". Значи, квазипатент "2Д"="3Д" и обратно, исходиште је спекулација и неодрживе псеудоурбанизације и управљања простором. То је заправо спекулативно упориште које по потреби, затим неодрживо и квазистручно "3Д" објекте пејзажне архитектуре своди на "2Д" тзв. зелене површине, неизграђене, слободне и др. површине, празнине и стожере урбаносрединског дисконтинуитета.

Надаље, у планско-урбанистичким документима, уместо "3Д" објеката неодрживо се билансирају зелене површине као површина површине. Исто тако, уместо "3Д" система пејзажно-урбаних структура, неодрживо се фаворизује "2Д" виртуелни антисистем тзв. зелених површина, а нуде све и ништа. Све ово је у функцији узакоњеног (планског) зидања хаоса (хорор) како каже Малдини, а наставимо ли тако, још дуго ће се псеудоурбанизовати градови.

Значи, у 21. веку више није орживо да циљно определење буде стварање виртуелних "2Д" образаца урбане структуре у тзв. мору виртуелног, дисперзног или зеленофлекастог тзв. зеленила, која ће тобоже бити отпорнија на климатске промене и даље стварати виртуелни утисак и слику о планирању, изградњи и јачању неодрживе "2Д" слике о отпорности према климатским променама.

То јасно показује да је досадашња примена "2Д" теорија и пракса "2Д" "патената" омогућила и осмислила "2Д" игру са "2Д" тзв. зеленим површинама и да се оне и дан данас у "2Д" урбанистичком и просторном планирању разврставају и планирају по замишљеној или виртуелној "2Д" слици и визији управљања простором. Овакво стање ствари је последица неодрживог Закона о планирању и изградњи који не познаје "3Д" објекте пејзажне архитектуре, затим који "2Д" хортикултурни план садње и тзв. озелењавања неодрживо своди на пројекат "3Д" објекта парка, па за "3Д" објекте пејзажне архитектуре и није предвиђена израда идејног и главног пројекта.

То нарочито долази до изражаја када је у питању екореципроцитет између високих, ниских и пејзажно грађених структура и када је у питању планирање, пројектовање и изградња пејзажно-архитектонско-урбанистичких структура, објеката и артефаката. Значи, виртуелне "2Д" теорије урбанистичког и просторног планирања више нису одрживе, јер нису струкотворне, урбанотворне, екотворне и животворне, што значи да "2Д" планирање простора више нема и не може имати примену у теорији и пракси одрживог интегративног и екоурбанистичког "3Д" планирања.

Сви они који на тај начин раде у области планирања, уствари стварају планско-урбанистичку документацију на квазистручним основама. Данас је јасно да је таква спекулативна и неодржива "2Д" законска регулатива узаконила псеудоурбанизацију, што је супротно принципима одрживог екореципроцитета између високо, ниско и пејзажно грађених структура. На тај начин, такви "2Д" планери и урбанисти и таква "2Д" планско-урбанистичка документација више не стварају здраве, већ деценијама стварају болесне градове у којима се све више умножава негативно еколошко наслеђе, па такве институције и таква "2Д" документација више нису потребни корисницима простора.

То су логични последични ефекти, јер планско-урбанистички спекулативни "2Д" "патенти" о тзв. слободним, отвореним и неизграђеним "2Д" тзв. зеленим површинама, сасвим узакоњено омогућују псеудоурбанизацију као у случају "Петог паркића" на Звездари. У том конкретном случају, грађани су самоуко и самооиницијативно постали бољи урбанисти од урбаниста који су учествовали у изради новелираног плана за "Пети паркић", као и главног архитекте Београда, који је јасно рекао да према урбанистичком плану "Пети паркић" и није парк, већ "2Д" зелена површина.

А кроз варирајуће схватање и метајезичко тумачење овог "2Д-патента", јасно се види да се "2Д" тзв. зелена површина по планско-урбанистичком документу спекулативно пренамењује и преводи у грађевинску парцелу за потребе псеудоурбанизације новоизграђене или наслеђене урбане супстанце.

Из тога недвосмислено произлази да у 21. веку код градоградитеља дефинитивно мора преовладати опредељење и циљ да је нужно стварање "3Д" парадигми, структура и артефаката, који ће дугорочно допринети успостави једино могућег, градитељски, енергетски, естетски, функционално и еколошки одрживог "3Д" пејзажно-архитектонско-урбаног система познатих "3Д" објеката пејзажно-архитектонског градитељства, а тиме и последично одрживих, градотворних, урбаносрединских, животносрединских и управљачких активности и ефеката, који ће постепено (дугорочно) сводити (редуковати) негативно еколошко и псеудоурбано наслеђе на одрживу меру, и вероватно га у будућности искоренити. На крају, у ширем смислу ова резимирана и уствари одржива екоурбанистичка "3Д" визија будућих активности и потреба у процесу екоурбанистичког и просторног планирања, свакако ће ефикасније допринети одрживом управљању простором, опстанку локалне заједнице, града и биодиверзитета.



Хегемонија корпоратократије, псеудодемократије и последична контаминација и деградација простора



Посебан проблем и обавезу представља регионално планирање које је под јаким утицајем корпоратократије и хегемоније капитала. У конкретном случају, ради се о огромном комплексу од око 600 ха. који је волшебно подређен изградњи неодрживе субурбане псеудотворевине са милитантном структуром војне базе Бондстил код Урошевца. Овде је реч о великим градитељским подухватима који су дерегулисали и деградирали предеоно-пејзажне и субурбане структуре за потребе империјалних, корпоративних и милитантних института и активности. Све се то изводи и чини под окриљем тобоже хуманитарних циљева и подршке развоју "цивилног" друштва, а уз помоћ инсталисања милитантних база, али и волшебно устоличене домаће коруптивне елите која је типични експонент неодрживе псеудодемократије и псеудокултуре, и такође тако инструирани заговорник империјалних и корпоративних профитерских интереса без обзира на последице по животну средину и локалне заједнице, па онда и творац и дакако, подобни, ангажовани и заштићени имплементатор псеудопроцедура, псеудоурбанизације и осталих псеудоактивности и псеудотворевина.

Овде се препознаје "нови милитаристички хуманизам" који преферира псеудодемократију, јер снагом империјалне корпоративне силе имплементира наднационални хегемонизам, што је у супротности са базичним моралним, хуманим, демократским, легалистичким и еколошким принципима одрживог управљања и развоја локалних предеоно-пејзажних вредности и заједнице.

Уместо да се у таквим сложеним случајевима нужно поштује и консултује историјски и легалистички позната и компетентна државотворна заједница, све је подређено њеној дерегулацији и елиминацији. У овим сложеним ситуацијама, инсталисана и устоличена домаћа коруптивна елита постаје савезник страних корпоративних и геостратешких интереса. Тако у конкретним случајевима освајачког избора локације за изградњу милитантних структура и заштиту корпоративних интереса, коруптивна хегемонија свесно редукује или потпуно елиминише уважавање и сагледавање стратешких интереса државотворне заједнице. Па у том контексту, уствари се бескрупулозно игнорише и Просторни план државотворне заједнице, а поготово други за њега везани просторни и урбанистички документи, затим легислатива и законска регулатива која се односи на планирање и изградњу, заштиту културних добара, природе и животне средине, стратешку процену или студију утицаја на животну средину, као и процену еколошких ризика, управљање ризицима итд.

Овде је видљиво све оно што је карактеристика наднационалне корпоратократске хегемоније, и што је врло конкретна империјална претња локалном, регионалном, па и ширем миру и демократији у ближем и ширем окружењу на типованом подручју. Посебан је проблем тако лагеровано војно наоружање, радиоактивна и друга муниција, хемијска и друга експлозивна средства, али и градитељски и визуелно нимало атрактивне ни привлачне физичке структуре, које контаминирају огроман простор на којем су лоциране, па и онај уже и шире гравитирајући волумен. Осим тога, ове милитантне творевине са дуговечним, физичким структурама ограђене су комбинованим и визуелно депримирајућим облицима и потезима ограда, као што су затворски неугледни и депресивни високи стубови, бодљикава жица са осматрачницама, бункерима, наоружаном стражом и друге сличне препреке које сликовито асоцирају на симболе концентрационих логора из Другог светског рата.

Из оваквих физичких структура дефакто зрачи нека неодржива и чак ретроградна естетика, милитаристички дизајн и психоза страха које само додатно потенцирају депресивна и ретроградна милитантно детерминисана морфологија, меморија, географија, идентитет и структура новокомпонованог милитаристичког "хуманизма". Дакако, тај облик "хуманизма" никако није у функцији оптимистичких порука за добробит локалних заједница, па и целокупног човечанства. Нарочито није у функцији стварања бољих и хуманијих градова у ближем и ширем окружењу, јер из њега зраче псеудоурбане творевине које су темељ псеудодемократског наметања империјалних корпоративних интереса и активности.

У овом контексту, препознатљива је корпоративна хегемонија која кроз централизовано одлучивање утиче на идентитет, капацитете и облике урбаних структура и зато она често јесте у функцији политичких и других манипулацијских намера на локалном, као и геостратешких интереса на глобалном плану. Ови директни утицаји корпоративне хегемоније кроз снагу и логику корпоративног капитала одражавају се на урбанизацију и архитектуру, и уствари откривају и усмеравају њен псеудодемократски, псеудоурбани и једнострани профитерски концепт и контекст. Њени богати наручиоци и одабрани креатори интересно се повезују у спрегу која је у функцији специфичне артикулације и афирмације, посебно корпоративно-пословне архитектуре у седишту корпорације, и посебно корпоративно-милитаристичке псеудоархитектуре на удаљеном терену ван седишта њеног наручиоца. И једна и друга, генерисане су логиком профита и посебностима које диктирају њихови инвеститори.

Значи, поменута архитектура и псеудоархитектура се кроз широку лепезу технолошких поступака и могућности манифестују у различитим појавним формама са империјалистичко-корпоративним подтекстом. На то указују и рани примери изградње нових градова у француским колонијама 1900-1930. Наиме, у контексту геостратешких интереса француске колонијалне политике, видљиво је како њена интервенција у стварности уништава локалну економију, "повећавајући јаз између богатих и сиромашних, удаљавајући домородачко становништво од њихових културних традиција. Настојећи да зауставе развој локалне културе, француске технократе су осигурале зависност од француских услуга, тржишта и технологија" како то истиче Нан Елин.

Пример Бондстила као милитаристичке творевине под плаштом "хуманости" показује да су исте настале на пречац (15.06.1999.-15.10.1999.) као хегемонистичка реакција на унапред типованом и освајачки заузетом делу државотворног подручја које је далеко ван седишта спољних империјалних наручилаца, заштитника и извршилаца. Како је овде реч о псеудотворевинама које представљају смештајне капацитете за веће формације војника и наоружања, за радиоактивну и другу бојеву муницију, те радиоактивна, хемијска, експлозивна и друга невидљива експлоататорска средства, јасно је да оне представљају несагледив еколошки изазов и претњу ужем и ширем окружењу.

Наравно, у конексту одрживих стремљења у превазилажењу насталих проблема, јасно је да уз истакнуте сложене проблеме псеудотворевина као штетних сурогата индустријског, урбаног и империјалног постиндустријског друштва, градоградитељи не смеју саучествовати у легализацији псеудодемократских, псеудоурбаних и антиеколошких творевина. Њихова је обавеза да уложе напор и установе савремену "3Д" урбанистичку терминологију и законску регулативу, затим морају наћи начин да зауставе псеудодемократско маргинализовање људских права и слобода и последичне псеудоурбане злочине, такође морају својим чињењем или нечињењем признати своје (не)посредно партиципирање у томе, али морају пронаћи и узроке ових злочина, и морају се одупрети алармантној стопи њиховог раста како је то још 60-тих година 20. века истакао и Константинос Доксијадис у Делоској повељи и својим делима.



Проф. др Велимир Љ. Ћеримовић