ПИПАУГС - Добродошли



Oд 2010. године Проф. др Велимир Љ. Ћеримовић у оквиру програма ПРВОГ ИНСТИТУТА ПЕЈЗАЖНО-АРХИТЕКТОНСКО-УРБАНИСТИЧКОГ ГРАДИТЕЉСТВА СРБИЈЕ (ПИПАУГС) у оснивању окупља стручне и научне кадрове и друга референтна лица и асоцијације којима се презентује и са којима се развија и афирмише "3Д" програм изучавања и едукације у области пејзажно-архитектонско-урбанистичког градитељства, стваралаштва, културе, уметности и градитељско-урбане и црквено-народне баштине. Смисао тога јесте да се кроз објављивање стручно-научних радова, јавност рада, кристализацију и синтетизовање релевантних знања из те области, дође до утемељене кадровске и програмске претпоставке за његову стручно-научну зрелост, оправданост, високообразовну институционализацију, афирмацију и одрживи рад, деловање, послање (мисија) и коначно његов одрживи развој и опстанак као релевантне стручно-научне институциje / установе.

Разлози за такве иницијативе постоје већ више деценија, јер поменути департмани пејзажне архитектуре и екоурбанистичког планирања оскудевају у примени и афирмисању "3Д" знања и још увек афирмишу напуштене, застареле и неодрживе "2Д" теорије и спекулативне "2Д" "патенте". А у вези са департманом православне црквене порте оскудева се, али су и недовољно доступна већ достигнута знања о архетипском концепту и програму, хијерофаничном и теофаничном genius loci, о развоју и типологији облика православне црквене порте, као и битним разликама између светог и профаног простора.

На исти начин, мало је познато да се у вези са савременом "3Д" визијом пејзажно-архитектонско-урбанистичког градитељства, само у првој и почетком друге деценије 21. века аутор овог текста и оснивач овог првог облика електронско-институционалне презентације и доступности објавио је импозантан број стручних и научних прилога у разним стручно-научним часописима, зборницима са стручно-научних конференција, симпозијума, али и другим публикацијама. Неки стручно-научни прилози су доступни на електронској адреси сaмих часописа "Савремено градитељство" и "Простор" или www.arhitektura.rs , а неки на адреси Српског цитатног индекса (СЦИ-индекс) на којој се налазе часописи "Изградња", "Гласник Српског географског друштва", "Зборник Матице српске за ликовне уметности", "Наслеђе", затим "Архитектура и урбанизам", "Архитектура" итд..

Отварање овог WWW-сајта треба да омогући већу доступност стручно-научног рада у области пејзажно-архитектонско-урбанистичког градитељства Србије и тиме га кроз виши ниво комуникације и разумевања приближи циљним групама као савремени, релевантни и друштвено корисни стручно-научни дискурс.

Департман пејзажна архитектура



Када је у питању Департман пејзажне архитектуре, поводи и разлози у вези с тим су бројни, поготово што је у досадашњој увреженој и неодрживој прагми и квазизнањима о изворној пејзажној архитектури једнострано изражена и неселективно предоминантна и тобоже једино позната и важна еколошка димензија пејзажне архитектуре, и што су због тога темељно и неодрживо извитоперене и маргинализоване првобитне историјске, културне, духовне, социјалне, уметничке, пејзажне, градитељске, урбанистичке, резиденцијалне, рекреативне и друге специфичне димензије њених физичких ("3Д") структура и артефаката. Тиме је запостављена чињеница да је пејзажна архитектура кроз своје првобитне античке облике вртне и парковне архитектуре знатно старија од екологије која се као научна дисциплина јавља тек у другој половини 19. века. У вези с тим зна се да у време антике ..."Грци нису користили нити знали за термин екологија. Назив и прву дефиницију екологије, као науке (...) дао је знаменити немачки зоолог и природњак Ернст Хекел (...) 1866. године"... Према томе, пејзажно-архитектонски "3Д" објекти кроз градитељско-урбану историју, настали су из стваралачких и духовних побуда, те естетских и функционалних потреба као вртно и парковно-културне и градитељско-урбане структуре.

Затим, иако актуелни Закон о културним добрима у Србији не познаје и деценијама игнорише и маргинализује културно-парковно наслеђе Србије, и чак његове стилско-градитељски вредне објекте квазистручно сврстава, третира и поистовећује само са заштићеном околином културног добра, а на основу Закона о заштити природе многи планирани, пројектовани и грађени објекти културно-парковног наслеђа неуко и неодрживо су проглашени само као природна добра, јасно је да оно и поред таквог квазистручног третмана и сврставања ипак постоји, и да оно као такво спада у градитељско-културну и пејзажно-урбану, а не у природну баштину Србије.

Дакле, планирани, пројектовани и грађени објекти културно-парковног наслеђа Србије нису и не могу бити природна добра, јер они нису природна или божија творевина и у њима невладају природни процеси. Значи, планирани, пројектовани и грађени објекти културно-парковног наслеђа Србије представљају градитељско-културна и пејзажно-урбана добра и у њима владају урбани процеси, док су природна добра божја или природна творевина у којима владају природни процеси. На основу тога није тешко закључити да се природна добра непланирају, непројектују и неграде.

Департман екоурбанизам



Када је у питању Департман екоурбанизма, исто тако у теорији и пракси урбанистичког и просторног планирања још увек владају "2Д" доктрине које се након увођења интегративног планирања 70-тих година 20. века, једино још односе на планирање пејзажно-урбаних структура и објеката. На тај начин, њима се одузима трећа димензија због чега објекти и артефакти пејзажне архитектуре немају градитељски, културни или уметнички идентитет, физички субјективитет и урбани легалитет.

Оваква уврежена, застарела и неодржива, али још увек присутна "2Д" теорија и пракса, већ деценијама спекулативно спроводи пренамену и рушење објеката и артефаката пејзажне архитектуре, по чему је врло познат и поучан случај "Петог паркића" у Београду, али и многих других које грађани ипак нису могли спасити и сачувати од псеудоурбаних активности агресивног и бескрупулозног инвеститорског урбанизма. Таквим неодрживим, али узакоњеним "2Д" приступом или "патентом", готово свакодневно објекти пејзажне архитектуре или њихови делови се по потреби псеудоурбанизују, односно преводе и своде на ексклузивну грађевинску парцелу за будуће псеудоурбане активности, што само доприноси стварању непожељног и неодрживог урбаног дисконтинуитета и неодрживој дерегулацији и деградацији наслеђене или новостворене урбане супстанце.

Значи, уместо примене "3Д" планирања пејзажно-урбаних структура, реч је о имплементацији и афирмисању виртуелног, превазиђеног и неделотворног "2Д" антисистема тзв. зелених површина који је уврежен као неодржива тековина већ одбаченог "2Д" планирања, пројектовања, изградње, па и "2Д" управљања простором урбаносрединског пребивалишта или боравишта, затим предеоног пејзажа и животносрединског станишта као најширег животног оквира.

Затим, недостаје и учење о екореципроцитету и непожељном и неодрживом урбаном и просторном дисконтинуитету између социјалних структура (потреба) и једнако важних пејзажно, ниско и високо грађених физичких ("3Д") структура урбаносрединског пребивалишта или боравишта и животносрединског станишта. Исто тако, неодрживо је квазистручно изједначавање пејзажне архитектуре са пуким еколошким тзв. озелењавањем. Потом, неодрживо је свођење пејзажне архитектуре на хортикултуру, а поготово потирање треће димензије објектима, системима и артефактима пејзажно-архитектонског градитељства, стваралаштва, културе, уметности и културно-парковног наслеђа.

Нa нивoу неодрживе "2Д" едукације, данас још увек нема довољно свести о свим штетама које су последица чињенице да се урбано и регионално планирање налази у лавиринту спекулативне и неодрживе комбинаторике "2Д" и "3Д" доктрина, терминологије, едукације, регулативе и управљања простором. Такво стање ствари допринело је волшебном узакоњивању мимикријских и спекулативно-урбанистичких "2Д" "патената" који као неодрживо узакоњене регуле и данас сасвим легално и увелико афирмишу хегемонију капитала и псеудоурбанизацију градова и насеља без обзира на социјалне, амбијенталне, културне, духовне, еколошке и друге последице дерегулације, деградације и дисконтинуитета наслеђене или новостворене урбане супстанце.

Департман православна црквена порта



Када је у питању Департман православне црквене порте, данас посебан проблем представља непознавање и незнање о разликама између светог и световног простора. Након успешног уздизања и развоја црквеног живота, културе, уметности и градитељства у средњовековној Србији, после Другог светског рата на целом помесном подручју Српске православне цркве волшебно се спроводила његова вишедеценијска детрадиционализација, дерегулација, деградација и маргинализација. Ова успешна и узлазна српска средњовековна црквено-духовна и црквено-градитељска фаза, као и пожељни еволутивни развој, волшебно су прекинути у другој половини 20. века. То је време када због идеолошког застрањивања антицрквеног режима и естаблишмента после Другог светског рата долази до секвестирања црквених непокретности, економског сиромаштва, али и острашћених погрда, изнуђених фобија, застоја и великих пауза у овој важној области црквено-народног живота, културе, уметности, духовног, просветитељског и стваралачког рада и деловања.

Након Другог светског рата у том смислу најбоље говори пример секвестрације непокретности и разбијања, али и деградацији органског јединства светог волумена на Врачару, Ташмајдану и такође, њима још сличним и бројним примерима у ужем и ширем окружењу. Све је то последица вишедеценијског режимског ометања и пролонгирања коначне изградње, било парохијске порте на Ташмајдану, било репрезентативне црквено-престолне целине (порте) Патријаршије Српске православне цркве на Врачару. То се битно одразило на постмодерну детрадиционализацију храмовног спољашњег светог простора или порте, али и последично опадање интереса за црквено-градитељство, не само у престолном Београду, већ и у целој Србији и свим српским земљама.

На овај рестритктивни однос према црквеном градитељству надовезује се још постмодерна секуларизација друштва и њен утицај и деловање на опадање црквено-градитељских активности. А све то заједно и данас утиче на маргинализовање и одбацивање универзалних, а поготово наслеђених традиционалних или познатих, проверених и већ давно усвојених ортодоксних, ортопраксичних и ортоградитељских тековина, творевина и вредности.

Данас посебно велики проблем представљају речници страних речи (Милан Вујаклија (1970), стр. 751. и Братољуб Клаић (1978), стр. 1071.), јер њихови аутори сасвим погрешно, неодрживо и готово јеретички тумаче да је православна црквена порта уствари световно црквено двориште. Дакле, реч је о (не)научном или световном лаичком приступу и тумачењу и третирању светог волумена православне црквене порте, по којем она (порта) тобоже и уствари није свети, ни обредни, ни религиозни простор ни целина. Тако ауторско (не)знање, (вероватно из нехата), и последично дуготрајно ћутање компетентних и надлежних црквених институција о овом увреженом и штетном превиду, а можда режимски подстакнутој или суптилно подметнутој симплификацији теофаничног (богојавног) и хијерофаничног (изливносветог) genius loci или светог култног места и волумена, може се третирати као вишедеценијски пропуст, који се чак може подвести под световно индивидуално или институционално суптилно, неосетно, волшебно и вешто подметнуто посветовљавање или јеретизацију светог волумена.

Дакако, то већ има дугорочно несагледиве последице модерног, постмодерног, антицрквеног, идеолошког и неодрживог застрањивања, затим упрошћавања, посветовљавања и детрадиционализације њеног спољашњег светог обредно-религиозног простора и волумена. У вези с тим, требаће пуно времена и стрпљења да се овакве писане и савршено прикривене, и дефакто суптилно упаковане и световно прихваћене, волшебно уведене и уврежене грешке са вишедеценијским и непроцењиво штетним дејством поправе и заувек исправе у поменутим, службено одобреним и објављеним речницима страних речи.

Из овог контекста произлази да је ту заправо реч о обичном или световном српском дворишту или турској авлији. Дакле, нема ни помена да је то теофанични (богојавни) и хијерофанични (изливносвети) genius loci који је задобио ореол нове твари или утеловљене светости као новостворене вредности и места са којег зрачи благотворна света или посебно духотворна и боготворна енергија. Из тога је видљиво, да у случају поменутих речника страних речи постојећа и неутемељена објашњења о светом волумену православне црквене порте су контрапродуктивна и веома штетна.



Проф. др Велимир Љ. Ћеримовић