Департман Пејзажна архитектура



Отварањем ове www-странице у другој деценији 21. века први пут се у СРБИЈИ говори о "3Д" визији и градоградитељском месту и улози ПЕЈЗАЖНЕ АРХИТЕКТУРЕ као стручно-научној дисциплини која се од својих прастарих зачетака формирала, уздизала и развијала кроз друштвено-културну, градитељско-урбану историју разних временских епоха и цивилизација. Те чињенице дуговечно и континуирано трасирају овај програмски дефинисан пејзажно-архитектонско-урбанистички институт стручно-науног рада као и посебан дискурс са својим подцелинама, и већ непосредно утичу на његову препознатљивост, али и квалитативно другачије сагледавање специфичности пејзажне архитектуре, која је и одредила да предмет њеног рада и деловања постане изучавање, планирање, пројектовање и изградња "3Д" структура, објеката и артефаката пејзажно-архитектонског градитељства стваралаштва, културе, уметности и културно-парковног наслеђа.

Овако историјски и у духу "3Д" послања пејзажне архитектуре, стручно и научно утемељен, актуелно схваћен, "3Д" прoфилисaн и дефинисан једниствени и потпуно нови, а на основу тога и "3Д" перспективни и авангардни приступ и програм за изучавање њених физичких ("3Д") структура, објеката и артефаката, данас је једино акредитован и једино се као такав реализује кроз предмет Пејзажна архитектура у високошколској научно-истраживачкој организацији УНИВЕРЗИТЕТ "УНИОН – НИКОЛА ТЕСЛА" – ДЕПАРТМАН АРХИТЕКТУРА И УРБАНИЗАМ У БЕОГРАДУ, Ул. Цара Душана бр. 62-64.

Ту је заправо реч о савременој потреби стицања нових основних, мастер и докторских спознаја и знања, затим профилисања и афирмисања стваралачких и уметничких стремљења, прегнућа и достигнућа из области пејзажне архитектуре кроз учење о развоју првобитног вртног и парковног, а потом савременог, постојећег и одрживог "3Д" пејзажно-архитектонског градитељства, стваралаштва, културе, уметности и културно-парковног наслеђа.

У вези с тим афирмише се разумевање основних знања о суштинском разликовању и елиминацији досадашње неодрживе виртуелне, спекулативне, превазиђене и уврежене "2Д" или квази терминологије, али и афирмисање градитељско-урбанистичке и пејзажно-архитектонске "3Д" терминологије која је битна за разумевање екоурбаног реципроцитета и увођење истог нивоа детаљности у процесу урбанистичког планирања високих, ниско и пејзажно грађених физичких ("3Д") структура. Исто тако, када је у питању урбаносрединско пребивалиште или боравиште, све то је у тесној вези са уочавањем и разумевањем битних разлика између планираних, пројектованих и грађених пејзажно-урбаних структура, артефаката и добара у којима доминантно владају урбани процеси, и природних добара у којима владају природни процеси, поготово што данас у животносрединском станишту све мање има "чистих" природних добара са доминантном владавином природних процеса.

Кроз овакав савремени институт стручно-научног рада, затим приступ и дискурс изучавања и артикулисања пејзажно-архитектонског градитељства, стваралаштва, културе, уметности и културно-парковног наслеђа, на заласку Модерне и већ помало окоштале Постмодерне, односно након репрезентативних ефеката и достигнућа током барокне, класицистичке, и донекле историцистичке и еклектичке фазе, дефинитивно се први пут профилише, имплементира и афирмише савремено "3Д" образовање из те области на Универзитету "Унион – Никола Тесла" у Београду.

Ту у односу на друге високошколске установе у Србији и њеном окружењу, као и њихове застареле, превазиђене и неодрживе "2Д" програме школовања у области пејзажно-архитектонског градитељства и екоурбанистичког планирања, већ увелико се стичу оваква "3Д" знања о планираним, пројектованим, грађеним, стилско-уметнички обликованим, суптилно култивираним и дизајнираним пејзажно-урбаним структурама и њиховим уметнички и градитељски артикулисаним и препознатљивим прелазним пејзажно-архитектонско-урбаним целинама, објектима, артефактима и формама као квалитативно новој, једино могућој и одрживо грађеној "3Д" вези, односно систему као логичној спони са предеоно-пејзажним системима у непосредном окружењу урбаносрединског пребивалишта или боравишта.

Овде се јасно и дефинитивно профилишу, имплементирају и афирмишу знања са којима садашње и будуће генерације студената овог авангардно опредељеног Универзитета, неће имати дилеме око знања и умећа у разликовању пејзажно-урбаних објеката, целина, артефаката и процеса који се планирају, пројектују и граде, за разлику од природних добара и процеса који се као природне (божје) творевине непланирају, непројектују и неграде. Затим, указује се на потребу да се у планско-урбанистичким документима мора поштовати исти ниво детаљности и екореципроцитета између високо, ниско и пејзажно грађених структура, затим да планирани, пројектовани и грађени објекти пејзажне архитектуре нису слободни, неизграђени простори или "2Д" површине, да нису празнине и шупљине и да нису стожери неодрживог урбаносрединског дисконтинуитета, већ да су стожери одрживог урбаносрединског континуитета итд.

Значи, у односу на досадашњи неодрживи, квазистручни и уствари виртуелни "2Д" приступ, третман, сагледавање, тумачење и устоличење виртуелног или "2Д" антисистема тзв. зелених површина и тзв. зеленила, а онда и неодрживо узакоњивање псеудоурбаних, виртуелних и спекулативних "2Д" "патената" и "2Д" терминологије, и може се рећи након вишедеценијских грешака током 20. и 21. века у планирању градова кроз виртуелне или "2Д" слике и визије урбанистичких планова без одрживог нивоа детаљности и екореципроцитета између високо, ниско и пејзажно грађених структура, као и последично умножавање негативног еколошког наслеђа, тек у првој деценији 21. века довело нас је до "тачке преокрета".

У том смислу, вишедеценијска истраживања уверила су ентузијасте истраживаче у исправност научних хипотеза, анализа и синтеза, због чега су исти под водством аутора овог текста осмислили и изњедрили, и већ се може рећи темељно профилисали "3Д" визију овог едукативног института и дискурса. На тај начин, поступно се афирмише и имплементира преосмишљени или преумљени и уствари једино прави, одрживи и чак охрабрујући и авангардан "3Д" приступ и дискурс у изучавању пејзажне архитектуре и пејзажно-архитектонског градитељства у целини. Дакако, он се битно разликује од застарелих и неодрживих високошколских "2Д" програма и таквих ("2Д") едукативних визија на факултетима архитектуре и урбанизма, али и другим факултетима који под плаштом хортикултуре тобоже изучавају знања о пејзажној архитектури како на универзитетима у Србији, тако и у њеном ужем и шрем окружењу. То довољно указује како преумљавање није само себи сврха, већ у вези с тим постоји одржива аргументација, како у уводној речи, тако и у образложењима која следе, али и већ објављеним стручно-научним радовима који ће се наћи на овој www-страници.

Због те чињенице, ти застарели "2Д" програми и едукације не могу се ни упоређивати са овим интегративним и савременим "3Д" концептом и програмом пејзажно-архитектонског градитељства, јер досада уврежене и неодрживе "2Д" доктрине под плаштом хортикултурно сведене пејзажне архитектуре на разним факултетима у Београду, Новом Саду, Нишу, Крагујевцу, као и факултетима архитектуре и урбанизма и њима сличних у ближем и ширем окружењу, у 20-ом. и 21. веку већ деценијама неодрживо пласирају једнодимензионалну хортикултуризацију и екологизацију пејзажне архитектуре и пејзажно-архитектонског градитељства, као и њено квазистручно обесмишљавање кроз спекулативне "2Д" "патенте" и неодрживу "2Д" терминологију по којима је "2Д" исто или једнако "3Д" и обратно.

Тако се кроз "2Д-изме", слогане и "патенте" урбанистичког и просторног планирања, затим квазистручни, па онда и мета-језик и метафорична или пренесена, широкосхватљива и варирајућа значења, као и тумачења по потреби, појмовних и појавних "3Д" пејзажно-архитектонских облика или познатих структура и артефаката паркова, шеталишта, дрвореда, вртова и других објеката пејзажне архитектуре, преводе и своде на "2Д" виртуелне и тзв. зелене површине. Односно, своде се на спекулативне или привремене "2Д" празнине које никад немају физички "3Д" субјетивитет објекта, па се као такве по потреби потиру и пренамењују, и тако пред најездом хегемоније капитала, моћног инвеститорског и надмоћног корпоратократског урбанизма и корумпираних појединаца из струке и политике постају најпогодније и најексклузивније грађевинске парцеле (локације) за псеудоурбанизацију, као на пр. Т.Ц. "Ушће" на Новом Београду и бројни други око Београда у ближем, као и његовом ширем регионалном окружењу.

Ту је заправо реч о "2Д" тзв. зеленим површинама које нису и не могу бити креативни "3Д" објекти, структуре и артефакти паркова и других пејзажно-грађених физичких јединица и целина пејзажне архитектуре. Оне су све и ништа, јер немају свој градитељско-урбани, стваралачко-креативни ни стилско-уметнички идентитет, немају свој "3Д" субјективитет, а онда немају ни свој градитељско-урбани легалитет.

Такав облик "2Д"-спекулације у планско-урбанистичким документима само заварава кориснике урбаносрединског пребивалишта да ће тзв. "2Д" зелене површине једног дана тобоже бити места на којима ће се убрзо изградити паркови, дрвореди, вртови, променаде или друге "3Д" пејзажно-урбане структуре, објекти и артефакти.

Зато "2Д" пејзажни архитекти паушално под плаштом знања из хортикултуре тобоже њих стално "уређују" на принципима хортикултурног плана садње и тзв. озелењавања без имало креативности. И управо у томе се крије кључ њихове привремености и непостојаности, односно "3Д" неизграђене структуре, што по потреби омогућава спекулативно тумачење и пренамену у тзв. слободан простор или "2Д" површину за будућу псеудоурбанизацију. То само показује како су се "2Д" пејзажни архитекти, те планери и урбанисти као интересно, или можда вољно и невољно заведени следбеници, нашли у замци сопственог и неодрживог "2Д" "патента" ("2Д"="3Д" и обратно).

У таквом случају, једини мост између неодрживе "2Д" зелене равни и одрживог "3Д" објекта парка, јесте спекулативни интерес по потреби. А након тога, следи нови резултат, пошто "2Д" зелена површина није "3Д" објекат парка, већ слободан и неизграђен простор, јасно је да "2Д" зелена, односно слободна и неизграђена површина (читај: у планско-урбанистичком документу непостојећи парк или други "3Д" објекат пејзажне архитектуре) хитном пренаменом кроз узакоњену "2Д" терминологију и процедуру, безболно и узакоњено постаје ексклузивно место за псеудоурбанизацију.

Значи, на основама такве неодрживе "2Д" едукације, кад кажемо зелена површина, сви знају шта је њена растегљива и варирајућа метафора, а "2Д" пејзажни архитекти паушално под хортикултурним плаштом "2Д" знања о пејзажној архитектури, као и њима слични урбанисти и планери, тобоже знају како се неодржива "2Д" тзв. зелена површина пројектује. А кад кажемо окер, браон или црвена површина, нико не зна шта је растегљива метафора било које од наведених и других ненаведених "2Д" јединица, и нико стварно не зна како се било која од њих пројектује као физичка ("3Д") структура.

Таква неодржива "2Д" или квазизнања о пејзажно грађеним објектима или артефактима нису примењива на високо и ниско грађеним објектима, јер нико не зна шта је растегљива метафора "2Д" грађевинске или саобраћајне површине, па их ни "2Д" ни "3Д" пројектанти и не знају пројектовати, као што ти исти пројектанти мађионичарски, дакле квазистручно знају пројектовати "2Д" тзв. зелене површине као тобоже некакве физичке ("3Д") структуре. То јасно показује, да све док нема пројектног задатка за "3Д" високо, ниско и пејзажно грађене објекте, структуре и артефакте, нема ни пројекта за било који од њих. А кад нема пројекта за неку од познатих или задатих пејзажно, високо и ниско грађених физичких структура, онда нема ни изградње "3Д" објеката.

Значи, никада "3Д" градитељи нису пројектовали и градили тзв. зелене површине, односно некакве зелено обојене или необојене равни или плохе, јер оне за њих у простору имају функцију хоризонтале или вертикале. Зато кроз градитељско-урбану историју, нису познати пројетканти и градитељи "зелених површина", али јесу познати пројектанти и градитељи физичких структура паркова, вртова, предвртова, скверова итд.

Није непознато да пропорције "3Д" објеката дефинишу конструктивне тачке и равни, да се простор дели и да је граница простора раван. То само указује да површина у спрези са конструктивним системом служи за формирање конкретног или наменски и пројектантски дефинисаног и потребног физичког ("3Д") склопа или восоко, ниско и пејзажно грађеног објекта или артефакта, али и као релевантна мерна јединица за физичке делове или целине са или без конструктивног система.

У вези с површинама у простору није непознато да их разликујемо по боји и мерљивости. Између осталог, обојене и необојене, односно оплемењене или неоплемењене површине сусрећемо у разним градитељско-урбаним склоповима или физичким структурама у и ван насеља. Међутим, по питању мерљивости, површине имају врло конкретну и егзактну примену у квантифицирању пропорција делова објекта или његове физичке целине, затим мањих или већих група објеката итд., о чему ће бити речи у посебним насловима или стручно-научним радовима који у вези с тим предстоје.

На тај начин, "2Д" површине се непланирају, непројектују и неграде, јер нису "3Д" објекти. Односно, "3Д" пејзажно-архитектонски пројекат парка, врта, сквера, променаде, микроамбијента итд, не може се квазистручно сводити на "2Д" хортикултурни план садње и тзв. озелењавања, који је само један његов од прилога. На исти начин, "2Д" хортикултурни план садње вегетабилних елемената и тзв. озелењавања који нуди све и ништа, не може се сматрати ни идејним, ни главним пројектом за било који "3Д" објеката пејзажне архитектуре.

Баш та квазистручна "2Д" могућност изградње објеката пејзажне архитектуре на основама "2Д" хортикултурног плана садње вегетабилних елемената и тзв. озелењавања, односно назови-пројекта који нуди све и ништа, неодрживо је узакоњена у актуелној "2Д" законској регулативи Србије, па према ранијим и данас у вези с тим апсурдном Закону о планирању и изградњи (72/2009), није потребно радити ни идејне и ни главне пројекте за објекте пејзажне архитектуре.

То значи, тај исти Закон према узакоњеној "2Д" квазистручној терминологији неодрживо непознаје и негира "3Д" структуре, објекте или артефакте пејзажно-архитектонског градитељства, стваралаштва, културе, уметности и културно-парковног наслеђа, иако они у грађеној средини евидентно постоје. Али како тај исти Закон, елитистички примењује "3Д" терминологију у случају високо и ниско грађених објеката, па су исти по том Закону привилеговано препознатљиви и постојећи. Дакако, из свега тога произашли су и квазистручни и неодрживи "2Д" називи урбанистичких, планерских и пројектантских лиценци Инжењерске коморе Србије.



Шта је пејзажна (парковна или вртна) архитектура?



То је планерска, пројектантска, извођачка, градоградитељска, уметничка и екоурбана дисциплина. Њена пејзажно-архитектонска, или пејзажно-урбана, или парковно-градитељска, или вртно-парковна делатност, има своје упориште у стручним, теоретским, прагматичним и одрживим "3Д" принципима планирања, пројектовања и грађења. А кроз разне историјске епохе и цивилизације и њихове градитељско-урбане фазе успона, падова и развоја можемо пратити њена античка, средњовековна, ренесансна, барокна, модерна и постмодерна остварења, стремљења, прегнућа и достигнућа, као и друштвено-културне и традиционално важне пејзажно-градитељске, просторно-урбане и еколошки одрживе токове њеног континуитета и развоја.

Кроз дуговечну градоградитељску историју њена делатност и артефакти учествују, како у планирању, изградњи и оплемењивању урбаносрединског пребивалишта, тако и заштити и очувању животносрединског станишта и његових предеоно-пејзажних целина и вредности.

Међутим, из овог контекста није тешко уочити да је пејзажно-архитектонско градитељство, стваралаштво, култура, уметност и културно-парковно наслеђе праисконски везано за градитељско-урбану историју од антике па све до данас. Значи, пејзажна архитектура је настала још онда кад људи нису ни знали за еколошке проблеме и када још није ни постојала екологија као стручно-научна дисциплина.

То само говори да је пејзажна архитектура превасходно настала из сасвим других људских побуда и потреба које су проистекле из организовања и формирања најстаријих људских заједница и насеобина. Дакле, настала је као градоградитељска дисциплина и знатно је старија од екологије, али то не значи да је њена еколошка димензија данас спорна. Напротив, није, али њене пејзажно-урбане структуре немају само једнострану еколошку улогу и значај у градоградитељству. Односно, пејзажна архитектура није еколошка дисциплина, јер се екологија у односу на првобитну вртну и парковну архитектуру и данас пејзажну архитектуру, јавља тек у другој половини 19. века. Значи, пре би се могло рећи да је пејзажна архитектура колико-толико допринела појави екологије и да је екологија као млађа, мање или више везана за благотворно дејство, затим градотворни, духотворни, екотворни и животворни утицај пејзажно-урбаних структура, објеката или артефаката у урбаносрединском пребивалишту или боравишту.



Шта је делатност пејзажне архитектуре?



Пре него што се каже шта је делатност и послање пејзажне архитектуре, треба рећи да због досадашње доминације уврежених квазистручних "2Д" теорија, праксе, законске регулативе и терминологије, досадашње високошколске установе и институције, неодрживо под плаштом пејзажане архитектуре пласирају квазистручна знања о виртуелним и неодрживим "2Д" тзв. зеленим површинама, затим "2Д" зеленофлекастом антисистему тзв. зелених или слободних површина или "2Д" антиситему тзв. зеленила, потом "2Д" антисистему тзв. отворених или неизграђених површина или простора, које су уствари стожери неодрживог урбаносрединског дисконтинуитета, дерегулације, деградације и деконструкције наслеђене или новостворене урбане супстанце.

На тај начин, створена је виртуелна или сасвим крива и потпуно нереална слика и неутемељено изучавање и тумачење изворних основа стручно-научне делатности пејзажне архитектуре. Овакве искривљене и неодрживе представе о пејзажној архитектури, односно пејзажно-архитектонском градитељству, стваралаштву, култури, уметности и културно-парковном наслеђу под волшебним "кишобраном" хортикултуре, већ више деценија на квазистручним и неодрживим "2Д" основама едукују младе генерације, које због тога још ни данас не знају да делатност пејзажне архитектуре није проучавање, планирање, пројектовање и одржавање "2Д" тзв. система зеленила, тзв. зелених површина, тзв. озелењавања градова, насеља и слично.

Зато тако "2Д" "едуковане" генерације већ деценијама пишу виртуелне трактате о "2Д" тзв. зеленилу и зеленим површинама и стално их "подижу", па се онда поставља питање, када су исте пале? Исто тако, због стицања таквих "2Д" знања током универзитетског образовања на разним факултетима у Србији и њеном ужем и ширем окружењу нарочито у другој половини 20. и почетком 21. века, врхунац њиховог високошколског знања јесте потирање треће димензије, односно неодрживо учење и тумачење да је "3Д" објекат парка или неки други објекат или артефакт пејзажне архитектуре "2Д" зелена површина. Односно, да је "2Д" исто или једнако "3Д" и обратно, па је последично проистекло "2Д-стручно-научно откриће" како је "зелена површина" површина на којој расту биљке. Након таквог "2Д-зеленог открића", поставља се питање шта је са тротоарима у центру Сарaјева који су офарбани зеленом уљаном бојом 2008. године? Односно, да ли су то такође "2Д" тзв. зелене површине иако на њима не расту биљке?

Исто тако, и сви други знани објекти пејзажне архитектуре неодрживо се под "кишобраном" хортикултуре преводе и своде на "2Д" тзв. зелене површине, што је видљиво у "Зеленој регулативи Београда" из 2003. године, књизи "Зеленило Београда" из 2006. г., уџбенику "Пејзажна архитектура – планирање и пројектовање" из 2003. године, и другим сличним публикацијама са "2Д" терминологијом које су погубне за теорију пејзажне архитектуре, али и планирање, пројектовање, изградњу и заштиту "3Д" структура, објеката и артефаката пејзажно-архитектонског градитељства, стваралаштва, културе, уметности и културно-парковног наслеђа. Из овако синтетизоване "2Д" едукације произашла је и законска регулатива са неодрживом "2Д" или квази терминологијом, па према ранијим законима и актуелном Закону о планирању и изградњи за паркове и друге "3Д" објекте пејзажне архитектуре нису потребни ни идејни ни главни пројекти, већ се њихова изградња своди само тзв. хортикултурни план уређења, садње и тзв. озелењавања без имало пројектантске креативности.

То је недвосмислен доказ да за тзв. "2Д" пејзажне архитекте као и друге "2Д" профиле планера и урбаниста, не постоје "3Д" објекти и артефакти пејзажно-архитектонског градитељства, стваралаштва, културе, уметности и културно-парковног наслеђа, већ само постоје високо и ниско грађене "3Д" структуре, објекти и артефакти и неодрживе "2Д" тзв. зелене површине за које је довољан један хортикултурни план или скица уређења, садње и тзв. озелењавања тзв. слободног или тзв. отвореног простора.

Овај мали пресек чињеница о поражавајућим квазизнањима и досадашњој "2Д" маргинализацији пејзажне архитектуре и њених пејзажно-градитељских остварења, система и артефаката под плаштом хортикултуре, сасвим довољно показује да се настали проблеми, па и умножено негативно еколошко наслеђе, не могу решити истим начином мишљења који их је створио. Зато је и било потребно да стручни и научни кадар окупљен око аутора овог текста у оквиру Првог института пејзажно-архитектонско-урбанистичког градитељства Србије (ПИПАУГС), и на тај начин коначно покрене и имплементира преосмишљену и једино одрживу "3Д" визију и академску едукацију која је на Универзитету "Унион – Никола Тесла" већ довела до "тачке заокрета", односно преображаја и преумљеног деловања у тој области као шанси нове, егзактне и одговорне "3Д" визије едуковања за одржива стручно-научна стремљења, прегнућа и достигнућа као релевантној платформи и подлози за одрживи опит живота.

То јасно говори да је предмет интереса и делатности пејзажне архитектуре првобитни и већ давно пре и за време Ле Нотра остварени и већ афирмисани, а сада само према савременим стручно-научним стремљењима, прегнућима и достигнућима редефинисани и афирмисани концепт и програм планирања, пројектовања, изградње, одржавања, обнове, заштите, ревитализације, истраживања и проучавања објекaтa, структурa и артефакaтa пејзажно-архитектонског градитељства.

Тако сагледани вишедеценијски проблеми пејзажне архитектуре и пејзажно-архитектонског градитељства, јасно указују како основни задатак ове стручно-научне дисциплине јесте, да кроз стручно-научне методе у оквирима сопствене теорије, праксе и послања претходи, води, артикулише и доприноси развоју савременог планирања, пројектовања, изградње, одржавања, затим истраживања, евиденције, документације, заштите, обнове, ревителизације и проучавања "3Д" структура или целина, објеката или јединица и артефаката као вредних остварења или дела пејзажно-архитектонског градитељства, стваралаштва, културе, уметности и културно-парковног наслеђа.

Знaчи, пejзaжнa aрхитeктурa ниje никaквo aрaнжирaњe биљaкa у eнтeриjeру и eкстeриjeру или тзв. oзeлeњaвaњe, нa штa je oнa дeфaктo свeдeнa крoз њено неодрживо свођење на хортикултуру, али и дoсaдaшњи "2Д" нaчин урбaнистичкoг и прoстoрнoг планирања који је утемељен на "2Д" квазизнањима о пејзажно-архитектонском градитељству, стваралаштву, култури, уметности и културно-парковном наслеђу и тако волшебно акредитоване програме неодрживог "2Д" едуковања и школовања на универзитетима у Србији и њеном ужем и ширем окружењу.

Исто тако, захваљујући афирмисању "3Д" или савременог интегралног планирања крајем 20. и почетком 21. в., коначно превладава стручна аргументација да објекти, структуре и артефакти пejзaжнo-aрхитектонског грaдитeљствa, ствaрaлaштвa, културe, умeтнoсти и културно-парковног наслеђа нису места и простори зa тзв. oзeлeњaвaњe, пукo aрaнжирaњe биљака и вртларење, вeћ пoдрaзумeвajу пejзaжну aрхитeктуру, oднoснo пejзaжнo-aрхитeктoнскo плaнирaњe, прojeктoвaњe, oбликoвaњe, изградњу и aртикулисaњe грaдoтвoрног пejзaжa и прoстoрa, oднoснo пaркoвнo-урбaних артефаката, oбjeкaтa, цeлинa, дoбaрa, група, јeдиницa, oбрaзaцa, форми, aмбиjeнaтa и вoлумeнa.

Из наведеног контекста јасно произлази да "3Д" визија пејзажне архитектуре покреће, подразумева и представља стручно-научно вредновање, изучавање, синтетизовање и праћење стремљења, прегнућа, достигнућа и одрживог развоја пејзажно-архитектонског градитељства, стваралаштва, културе, уметности и културно-парковног наслеђа. Исто тако, евидентно је да оваква "3Д" визија омогућава њену градитељско-урбану, просторно-пејзажну, стилско-уметничку, социјално-културну и еко-просветитељску препознатљивост и одрживост. Само под окриљем такве "3Д" визије може доћи до изражаја прагматична имплементација научних метода које су у функцији стручно-научног изучавања, артикулисања, синтетизовања и презентовања развоја пејзажно-архитектонског обликовања и артикулисања урбаносрединског пребивалишта. Коначно, на тај начин омогућава се одговорније васпостављање културолошке, урбане и градитељске димензије на принципима одрживог екореципроцитета између високо, ниско и пејзажно грађених физичких структура, а онда и неспорни естетски, декоративни, еколошки и одрживи животворни значај у оквирима животносрединског станишта и његових локалних и глобалних предеоно-пејзажних вредности.

Овакав значај пејзажне архитектуре указује на њену планерску, пројектантску, извођачку, градоградитељску и екоурбану улогу и делатност, па с естетског, уметничког, дизајнерског, струкотворног, градотворног, екотворног и животворног аспекта има континуирану и традиционално важну градоградитељску, али и интегративну, компатибилну и комплементарну улогу у настајању, оплемењивању и артикулисању одрживог квалитета живота и развоја локалних заједница у сваком урбаносрединском пребивалишту или боравишту.



Темељна полазишта пејзажне архитектуре



Објекти, структуре и артефакти пејзажне архитектуре планирају се као физичке ("3Д") целине које се пројектантски дефинишу, обликују и стилизују, а у градитељском смислу изводе се кроз примену и уградњу врло важног, интегративног и компатибилног неорганског и органског градивног материјала, како у основне, тако и пратеће садржаје . То пројектантско и извођачко комбиновање органског и неорганског материјала у изградњи објеката пејзажне архитектуре, недвосмислено показује на битну разлику, специфичност, сценичност и разложну амбијенталну, угођајну и вишесложну функционалну привлачност истих, поготово у односу на све друге предимензионирано присутне високо и ниско грађене објекте у градитељској, урбаној и предеоној меморији, географији и пејзажу.

Неспорно је да су артефакти пејзажне архитектуре дело човека који примордијално и вешто обликује и оплемењује своје пребивалиште и станиште кроз градитељско-урбану историју. На тај начин ради се о креативном делу анонимног или знаног аутора или градитеља, односно пројектантски или уметнички обликованој, стилизованој и култивисаној просторној, пејзажној и урбаној целини и амбијенту. Дакако, из тога произлази недељивост односа и веза човека са грађеним (култивисаним или урбаним) и наслеђеним предеоним пејзажом, затим узрочно-последична веза и однос градоградитељства и пејзажне архитектуре, као и планирања, пројектовања и изградње високо и ниско грађених архитектонских и пејзажно-архитектонских, односно парковно-урбаних или вртно-парковних остварења.

Све ово у коначности недвосмислено указује како "3Д" објекти и артефакти пејзажне архитектуре континуирано партиципирају у планирању, пројектовању и одрживој изградњи, урбанизацији и развоју градова и насеља кроз градитељско-урбану историју, а не "2Д" тзв. зелено обојене или необојене површине.



Проф. др Велимир Љ. Ћеримовић